NA ZIDU KAŽEM SVE ŠTO NE ZNAM KAKO IZGOVORIT

Tramvajem broj 14 stigli smo do Flevoparka. To je poslednja stanica. I to je početak nesagledive graffiti galerije. Poster i Junk smeštaju se na jedan od prvih stubova koji nose veliki most. Postavka, filovanje, detalji, outline, pozadina… slika je polako izranjala iz betona. Slučajni performans za česte bicikliste i ponekog pešaka koji se sklanja od kiše.
Poster, Junk - Flevopark
Continue reading

NAPOSLETKU, ZAVOLELI SMO SE

Pariz. Lep je. Neosporno. Ali stvarnost se sudarila sa idejom koju su oblikovale Ratatouille i Amelie ušuškane slatkaste scenografije, te sam umesto toga naišla na džina koji je hteo da me proguta. Bulevari, trgovi, parkovi, podzemlje, zgrade, spomenici, redovi, cene… Sve je veliko. Najveće. Nesavladivo. Vrtoglavo. Pa uživanje začas zameni panika. Pretvori se u zamorno guranje sa kosookom armijom selfie zavisnika pred svim tim slavnim betonom, staklom, metalom… nametnutim dokazima da smo zaista u Gradu svetlosti. Ali, ironično valjda, baš zato što je toliko naporno ogroman, u njemu ima radosti za svakolike duše. Na njih se nabasa ili vam ih lokalac otkrije (hvala, Matija!). Jer ne mogu da zamislim slučajnost koja bi me odvela na In Situ Art Festival.
In Situ Art Fstival Continue reading