FLASTER ZNAČI LIJEPO

Zavidim Banjaluci! Šesnaest metara u visinu i dvanaest u širinu, eto toliko!
Flaster jam - pre i posle
Nisam na licu mesta, ne mogu da osetim atmosferu, niti neka fotografija može da nadoknadi osećaj kada staneš majušan spram pet spratova, spram zida koji se sprema da poleti… Mogu samo da zamišljam. A Ivan Kusturić mi je u tome i te kako pomogao. Jasno je bilo da mora da se zabeleži. Jer to je Flaster. Jer, hej!, crtaju Artez i Lonac. Bar kratka vest. Ali onda je stigao odgovor, nežan i silan, svih šesnaest metara u visinu i dvanaest u širinu.

Flaster postoji već četiri godine. Ovog puta forma festivala je pomalo promenjena. Umesto klasičnog graffiti jam-a, organizovali ste oslikavanje murala.
Za mene je ovaj Flaster isti kao i svi prethodni. Organizovan je sa neograničeno puno ljubavi i predanosti i ponovo je uz nas bila neka energija koja priziva sponzore u 5 do 12 i rastjeruje oblake najavljene na svim prognozama. Može se reći da je ovo ozbiljniji poduhvat, s obzirom da je tehnički komplikovaniji za izvođenje, ali majstoriju ovog kvaliteta imali smo priliku vidjeti i dok je Peeta na merdevinama sam oslikavao otprilike 120 kvadrata zida.

Za mural smo se odlučili pošto mi je bilo jasno da ljude nešto mora zapanjiti da bi promjenili mišljenje i da bi ovakav vid umjetnosti uopšte bio prihvaćen kao takav. Zadnjih nekoliko dana imam običaj govoriti da uživo gledamo buduće stare majstore. Svakom ko se imalo razumije u sve poteškoće rada na ovolikoj podlozi jasno je kakav poduhvat su izveli. Međutim, pored naše ljubavi prema ovakvoj vrsti umjetničkog izražavanja, tu je i želja da oživimo duh u ljudima. U Banjaluci, a vjerujem i u mnogim drugim gradovima, situacija je po mom mišljenju postala alarmantna. Nedostatak onog nečeg što je neodvojivi dio ljudskog postojanja vidi se u skoro svakom pogledu. Meni je želja bila da im damo malo takve hrane. Tužno je samo što ni ne znaju da im je potrebna, ali uživaju kada im se ponudi.

Verovatno se pola Banjaluke sjatilo ovih dana u Boriku. Kako ljudi reaguju?
Reakcija su fenomenalne. Ništa nas ne obraduje kao komentar građanina od 80 godina koji pohvali rad. Sjedeći uz momke ispred skele samo sam potvrdio ono što sam već i znao: ljudi prepoznaju lijepo. Ne treba im se ništa govoriti, dovoljne su im oči. A Flaster znači lijepo.

Artez i Lonac, dovoljno slični, a opet posebni, logično je bilo da kad tad sarađuju na zidu.
To se desilo isto tako samo od sebe kao i sve ostalo. Tomislavove radove prvi put sam vidio prošle godine slučajno u Zagrebu. Pokazao nam ih je Miron Milić. Kaže to je mladi dečko, koji radi fenomenalno i predano. Vidjelo se i bez tog komentara. Već tad smo odlučili da bismo ga voljeli vidjeti u Banjaluci. Andreja sam kontaktirao iz istog razloga. Mlad momak, koji radi vrijedno i kvalitetno. Već je bio u Banjaluci i znao sam da ima želju da uradi veliki zid. Odlučili smo mu pružiti tu priliku, na obostrano zadovoljstvo, naravno. Pitao sam ga kako mu zvuči ideja da sarađuje sa Loncem na šta je on odgovorio da je već i sam planirao da napravi saradnju s njim. Tomislavu se takođe svidio prijedlog. Rezultat toga će u subotu biti vidljiv svima u Banjaluci, a i šire. Maloprije gledam naslov u Večernjim novostima i stvarno sam ponosan i na Andreja i na Tomislava što su odvojili vrijeme i već pet dana po osam sati crtaju bez prestanka bilo da je kiša ili sunce.

Flaser Artez Lonac

Ponešto sakriva skela, veći deo može da se nasluti. Prepoznatljivi detalji razleteli su se po petospratnici. Ribice, ruke, petlić, lonac… Budući da je zid nastavak na Artezovo istraživanje kako se bez krila može leteti, njega sam i pitala da objasni koncept ovog murala.
Mural pripada seriji na kojoj trenutno radim „Find your way to fly“. S obzirom na to da nikada ranije nisam crtao sa Loncem, potrudio sam se da skicu postavim tako da odgovara i njemu i meni. Skica je prošla kroz nekoliko faza, ja bih postavio početnu kompoziciju i kolorit, poslao Loncu, onda bi on dao svoje sugestije, zamerke, predloge… Lako smo se složili oko elemenata koje smo uključili u kompoziciju. Ja sam crtao svog petlića, koji je uspeo da poleti iako mu to baš i nije u prirodi. Ribice koje Lonac stalno crta takođe lete tuda kako bi doprinele sanjivosti celog murala i dodatno naglasile nadrealnost ideje da predimenzionirani elementi lete uz pomoć balona.

Sad samo preostaje da čekamo gotov rad… I da pronađemo svoj način da letimo. Jer tako je dosadno sve vreme čvrsto stajati na zemlji.