Ulična umetnost kao dobro polazište za mozganje

Kad se na zidovima pojavi neko nov, kad je taj neko nov devojčica, kada rupe u zidu prepravlja u talase (prim.prev.), kad crta metafore u obliku lasta, zato što su nežne i krhke, zato što je i sama krhka, skrivena iza lavine jakih reči i smajlija umesto tačke na kraju misli. Kada se sve to tako složi, prosto drugačije ne može, nego da joj prepustim koliko hoće prostora da bude ozbiljna i detinjasta baš na mom blogu.
Jana laste brankov most
Jana Danilović, Užičanka, nomad, slikarka, pomalo modni dizajner, ulična umetnica, ma umetnica u svakom smislu, ozbiljan retoričar – s druge strane mojih pitanja.

Otkud ti u Beogradu, šta radiš ovde, osim što letiš po zidovima?

Zvanično obećavam da ću od sada na pitanje: „Šta radiš“, odgovarati sa: „Letim po zidovima“ :)
Budući da sam već godinama, zahvaljujući interesovanjima i školovanju koje sam odabrala, žrtva polunomadskog načina života, trenutno u Beogradu živim i radim svoje doktorsko istraživanje i projekat na Fakultetu primenjenih umetnosti. Tesno je vezano za zidove, naravno :)

Sećaš li se kad si poželela da se baviš uličnom umetnošću?

Kada sam prvi put ostala zapanjena pred ooogromnom slikom na zidu nisam sigurna da li sam znala o čemu se tačno tu radi, niti zbog čega mi se to čini tako važno i privlačno, a još manje da ću se jednom zapravo baviti time. Tada sam imala samo onaj HOĆU I JA OVAKO osećaj. Valjda je to taj prapočetak :)
Jana

Koliko sam uspela da vidim slikaš gde god stigneš, na baš raznoraznim površinama. U odnosu na papir, platno, kocku, ceger… koja je prednost zida, odnosno javne površine?

Ovoj listi konvencionalnih materijala i objekata za oslikavanje dodala bih još neke egzotičnije, koji me svrstavaju u kategoriju kućnih štetočina, ali iskušenje je ponekad prejako da bih mu se oduprla. Dakle – vodokotlići, baštenske stolice, lampe, zvučnici, naočare, koferi… :)
Ono što uličnu umetnost ili bilo kakav oblik umetničke intervencije u javnom prostoru čini drugačijim od radova koji se izlažu u galerijskim uslovima jeste upravo njihova javnost. Svaki drugi oblik umetničkog delovanja zahteva fokusiranu pažnju posmatrača, svesnu nameru da se nečijim radom bavi – odlaskom u galeriju, poznavanjem koncepta izložbe, tumačenjem dela. Rad u javnom prostoru lišen je bilo kakvog elitizma. Publika su svi oni koji prostor koriste, bili zainteresovani za umetnost ili ne. Pa tako, svoje vrlo lične konstatacije o svetu koji me okružuje i čiji sam deo podižem na nivo nečeg (uslovno rečeno) univerzalnog u šta bi i sasvim neupućeni posmatrač, koji sticajem okolnosti deli prostor sa radom, mogao da učita neko svoje iskustvo, reakciju ili stav, koji ne samo da ne mora da se podudara sa mojim, nego može biti sasvim suprotan. Meni se ta osobina javnog prostora kao dobrog polazišta za pokretanja mozganja, čini dragocenom.

Koje sve tehnike koristiš? 

Uvek sam se divila ljudima koji su nakon „obuke“ na akademiji ili prosto kontinuiranim radom došli do trenutka kada su mogli da kažu: „Ok, meni najviše odgovaraju ovaj materijal i ova tehnika, to je to“. Meni se to nije desilo. Čini mi se da postoji previše mogućnosti da bih bila kategorična u bilo kom smislu. Kombinovanje mi se zato čini kao najzdraviji balans. Sviđa mi se da na zidu kombinujem površine pažljivo iscrtane sasvim tankom četkom, koje podsećaju na crtež rađen perom, sa stensilima ili površinama neravnomerno premazanim valjkom. Šta fali kombinaciji mozaika i spreja, papira i platna, crtanja i grebanja! Meni je eksperimentisanje sa tehnikama i materijalima podjednako zanimljivo kao i istraživanje motiva.

Kad smo kod motiva, zašto crtaš laste?

Moji crteži su apstraktni, poput ovih crno-belih formi na zidu, pa mi se učinilo da je potrebno da u njih uvedem figuralni element oko kojeg će se graditi jasna i čitljiva poruka. Laste su mi se dopale, jer sa njima mogu da se igram, da ih postavljam u različite odnose, skladne ili neskladne, pojedinačno ili u jato, i tako ispričam priču.
Mene zapravo interesuju međuljudski odnosi, posebno odnosi pojedinca i grupe, jednog u gomili, male naspram velike grupe, potrebe da se suprotstavi ili krene drugačijim putem u odnosu na većinu. Mislim da je banalno da za to koristim ljudsku figuru, pa mi se ptica, kao suštinski bezazlen i krhki stvor u odnosu na jato koje grakće i može delovati vrlo preteće, učinila kao zgodna metafora.
jana laste kolaz

Lastu, kao neki tvoj lajtmotiv, prenela si i na cegere. Šta je Blue Bird Studio?

U stilu skupih marketinških kampanja predstaviću ovaj perspektivni projekat koji kombinuje malu privredu, milionske zarade, dizajn i DIY odnos prema životu generalno :)
Blue Bird Studio je nastao kao zabava na nivou: „Jao što je super ovaj crtež, aj’ mi napravi to na majici“. Nema pretenzije da postane nešto naročito ozbiljno, ali za nas nekoliko koji na različite načine učestvujemo u radu svakako je izvor neizmerne zabave i povod da koristimo kabaste fraze tipa brend menadžer i nova kolekcija. Tako da obećavamo da ćemo se uozbiljiti i u novoj jesenjoj kampanji predstaviti novu kolekciju i osvojiti tržište jedinstvenim dizajnom predmeta koje proizvodimo :)
blue bird studio 2
blue bird studio

Ove godine si učestvovala u raznim projektima, koji su ti omogućili da se igraš, upoznaš ljude, dobiješ zidove…šta još?

Ova godina, iako je započela paničnim strahom zbog toga što prvi put posle dugo vremena radim sama, a ne kao deo ekipe, bila je neverovatno zanimljiva. Zvučaću kao deca kad im gurnu mikrofon da ispričaju utiske sa školskog letovanja, ali u tim akcijama i projektima uvek upoznaš neke potpuno neverovatne ljude sa kojima na ovaj ili onaj način nastaviš da sarađuješ, bilo da su u pitanju formalni projekti i festivali, hajde da crtamo negde akcije ili nešto treće. Ono što me beskrajno zabavlja jesu situacije u kojima imam priliku da gledam nekoga pored mene dok crta, onaj trenutak kada nemam pojma šta je taj neko zamislio i kako namerava da završi rad. Ove godine sam na festivalu Patosoffiranje u Smederevu danima cupkala od nestrpljenja dok dečaci iz LaKrc ekipe nisu završili svoj mural, koji je inače potpuno čaroban.

Da se ne baviš (uličnim) slikarstvom, šta bi drugo radila?

O tome često razmišljam. Otprilike svaki put kad vidim novi uflekani komad odeće, nokte koji usled upotrebe razređivača u ulozi sapuna odbijaju da rastu, ljude koji u harmoničnim vremenskim intervalima odlaze i vraćaju se sa posla i u isto tako pravilnim intervalima bivaju plaćeni za to, ili kada nešto prosto odbija da ide po planu. Koncept „normalnog odlaska na normalan posao“ kao po pravilu počinje da deluje privlačno u situacijama višednevnog nenapuštanja prostora, jer rad mora da bude završen u određenom roku, kada honorar „malo“ kasni i u situacijama kada uz šest spratova treba popeti platno preveliko da stane u lift. Ipak, nisam smislila nikakvu naročito konstruktivnu alternativu.