U Pariskoj ulici broj 16 nalazi se galerija Centra za grafiku FLU. U ovo doba godine sva je u žutom i crvenkastom lišću, čuvaju je tri amigosa, strujomeri koje su oslikali Sunshinersi, umetnici iz Bugarske, a kad padne mrak iznad ulaza zasvetli neonska reklama, na njoj paleta i četkica. Ako ste ovih dana ušetali unutra, onda ste sigurno upali na izložbu Čajanka kod Di Ujdi, popili s njom šoljicu čaja, razgovorali o Lorki, Markesu, časovima kreativnog pisanja, grafitima, umetnosti, bezuslovnoj sreći proistekloj iz stvaralaštva.
Dvojako se potpisuje. U zavinosti od toga gde je tražite – u kratkim pričama, u jednom romanu, na ulici, u galeriji – Nina Cvijović ili Ujdi. Pre desetak dana u Centru za grafiku otvorila je svoju prvu samostalnu izložbu – Čajanka kod Di Ujdi. Jednu od onih nežnih, cvetnih, a snažnih, na kojima je baš sve lepo, od prve do poslednje slike. Jasno je. Ideju je šmirglala deset puta, pre nego što je od street arta stigla do Čajanke. Šablone čajnika, šoljica i gospođica i pesnika iz nekih otmenijih vremena, umesto u javni prostor smestila je na predmete pronađene na ulici, a sprej je zamenila akrilom i dekorativnim podlogama. Radila je na njima godinu dana. A sada ih ostavlja nama da ih dorađujemo. Umetnost je lepa baš zato što, čak i kad se učini da je sve jasno i definisano, ipak nije konačna. Slika se menja u odnosu na posmatrača, u zavisnosti od onoga čega se njegovo oko prethodno nagledalo, pa „tako da Čajanka iznova postoji“.