„Voliš grafite, a nisi bila u blokovima!?#&!!!“. Valjda je prvo trebalo da upoznam Hope-a.
EROS selected work @ Prohibicija. Izložba i rođendan i gužva i besplatna rakija i platna puna razne simbolike.
„Stalno sam skicirao neke krugove i u njima simbole, recimo sidro, srce, drvo… Drug mi je zatražio da njemu nešto nacrtam. Nije mi imalo smisla da radim grafit na platnu. On se loži na kosmos, pa sam mu tako nešto i napravio. Ispalo je odlično. Zatim sam odlučio da uradim i sebi jedno platno, pa još jedno, još jedno… Ljudi su to videli i pitali me zašto ne napravim izložbu. Drugarica drži Uličnu galeriju, pokazao sam joj radove, bili su suviše mali. Otišao sam kod Mastera, imao je slobodno mesto u ateljeu, nisam mogao kod kuće da slikam velika platna. I tako sam radio četiri meseca. U avgustu sam izložio radove u Uličnoj galeriji. A sada su u Prohibiciji.“
Platna su potpuno drugačija od onoga što radi na ulici.
„Ono što sam nisam mogao da kažem na zidu, stavio sam na platno. Svi su bili u fazonu – ovo nismo očekivali od tebe. Očekivali su grafite. Ima nekih elemenata, ali ovo je ipak posebna priča.“
Ipak, potpisao se kao Hope.
„Razmišljao sam kako da se potpišem na platna. Pomislio sam da niko neće doći na izložbu ako stavim svoje ime, jer sam već svima poznat kao Hope.“
Tako se tagira još od 1999. godine.
„Listao sam neke magazine i tu naiđem na sliku – neki skejteri i u pozadini tag mnogo lepe forme. Ne znam šta je tačno pisalo, možda Hope, možda More, ali pomislio sam da bi moglo dobro da izgleda kao potpis. Praktično pozajmio sam formu, mada se ona s vremenom menjala. To mi se sviđa kod crtača, niko ne sedi i mnogo razmišlja o imenu, ono se uglavnom pojavi tako niotkud.“
Jedna od onih prkosnih sunačnih nedelja, blok tura u kontekstu, pregršt novih linija i ponešto prepoznatljivo. Kako li je samo tu sve bilo sivo pre grafita! Ovako je prepuno boja, imena, priča. Šetamo najpre nasumice, a onda u potrazi za dva rada Ruki Chuki, sa pauzama ispred skoro svakog zida. S kim je radio, kad, kako, kakve su bile reakcije…
„Krečim ja taj zid, prolazi matorac i kaže: bravo sine, na tebe omladina treba da se ugleda!, vraća se pola sata kasnije i sav ljut: šta to radiš?! pa malo pre je neki momak to okrečio. Onda mu ja objašnjavam da je sve u redu, da sam krečio pozadinu za crtanje i da će to na kraju lepo da izgleda.“
Stižemo i do nedovršene atomke…
„U toku noću smo digli skelu. Počinjali smo oko ponoći, a završavali u zoru. Imali smo sreće da su prolazili samo džogeri i lokalni blejači. Dolazimo trećeg dana, a ispred zida skup matoraca, stoje i tumače: to je bomba, a u isto vreme je i mozak!. Uspeli su čak da dešifruju i neka slova: Mope, to sigurno nešto znači!“.
Usput mi objašnjava i da radi od svega pomalo – vozovi, tagovi, legala, ilegala…
„Sve uporedo, jer me smara da radim samo jedno. Kad radim legalu provodim sate i sate na zidu, kad radim ilegalu stalno sam u nekoj frci, vozove još veća frka… Pa sam to izbalansirao, jedan dan crtam legalu, sledeći dan voz.“
Bez preterivanja, moglo bi se reći da je Hope jedna od najvećih zvezda u domaćim grafiti vodama. Ne po provlačenju kroz štampu ili emisije koje kupuju slavu kratkog daha. On je veliki po stažu, po geografiji, po tome kako ga drugi crtači doživljavaju.
Sjajno ! Hvala :)
Nisam do sada povezala da su ovo sve radovi istog autora.
“Atomka” mi je jedan od omiljenih dela – kad sam je prvi put videla, osecanja su bila pomesana, od strasne i intrigantne tematike do nacina kako je iscrtana, i njene velicine.
Obozavam setnju kroz Blokove, to je galerija ciji se zidovi stalno pomeraju i menjaju, kao u nekom zacaranom lavirintu :)
A ja obožavam tvoje komentare! Hvala ti! :*
Stari huligani mladi veterani…Sjajan tekst