Sunce se ponovo podsmehnulo sivoj prognozi. Već danima viču „munje i gromovi!“. Kao u paraboli o dečaku i vuku, tek kad izujemo gumene čizme i kišobran ostavimo kod kuće, zgnječiće nas neki crni gusti oblak.

Pomalo zbog prevrtljive prognoze, pomalo zbog izletovanja u tržnim centrima, prvo/drugo/majska histerija nije pritisla dunavsko šetalište. Tek prihvatljiva gužva porodičnih vozića – tata, mama, jedno, drugo, treće dete, pas… I još neki mili ljudi, oni što se otvoreno raduju.

Sačekao me prazan sto na Savani, osunčan, tik uz ogradu, s pogledom na šarenu pozornicu. Glavni akteri: Sarin i Junk, u sporednoj ulozi: prolaznici, ništa manje važni, jer iako ne drže sprej u ruci, njihove reakcije su neizostavni deo magije. Tu je zid i tu su crtači, ali ulična umetnost dobija svoj pravi značaj tek kad se ogledne u očima prolaznika.

Sto pored mene jedna porodica timski dešifruje slova.
– S-A, S-E…S je sigruno na početku, na kraju možda N…
– Sarin, priskačem u pomoć.
– Šta znači Sarin?
– To je vrsta hemijskog oružje, objašnjava otac.
…
– Tata, hoćeš li da mi kupiš takve boje?
– Hoću kad porasteš.
– Sutra onda?