Junk. Čovek sa najneverovatnijim pričama. Ponekad nisam sigurna da li treba u sve da poverujem. Jedan od onih nemih autobusa, čuju se samo periodično kššš i on. „Nisam htela vas da prisluškujem, ali sve sam čula. Veoma zanimljiva priča. I baš lepo govorite!“, primetila je i starija putnica na liniji 75.
Upoznali smo se na Artezovoj izložbi, dva dana kasnije sreli smo se u autobusu. Ispostavilo se da smo komšije. I tu počinje beskrajna priča.

„Sigurno si čula! Nisi?!?! Koji minus!!“ Gomila minusa! Ubacio me u centrifugu informacija. Nychos, Aryz, Flying Förtress, Mad C, Fafi, Miss Van, Dabs i Myla, Supakitch & Koralie, 123klan, filmovi „Exit through the gift shop“, „Bomb it“, „Graffiti War: Robbo vs Banksy“… I tako unedogled. „Kad budeš imala vremena ti lepo napravi maraton svih klipova koje sam ti poslao!“ Neki još čekaju da ih čekiram, drugi su već upisani u favorites.

Onda se desilo i crtanje na Hipodromu. Stiže objašnjenje: „Dođi do Sajma, tu sačekaj trojku, siđi kod restorana Careva ćuprija, nema šanse da promašiš, a možda ćeš nas čak videti i iz tramvaja!“ A tamo predbrazilska eksplozija boja i karaktera, omiljena ekipa – Artez i Junk, naizmenično društvo i slučajna publika. „Momci, svaka čast! Prolazim ja ovuda svaki dan. Evo slikao sam telefonom! Ovo što vi radite, ovo je umetnost do jaja!”, definisao je jedan prolaznik. Pokušavam i ja da definišem šta Junk crta. „Stojiš tu ceo dan i nije ti jasno!?“, veli on. A onda je počeo da izvlači konture u toj gužvi oblika i iskrsla je basna u slobodnom padu. Iz snova ispala.

Takvi su mu svi crteži. Haotičan, ali i smisleni nered koji iskače iz očiju, iz glava tih njegovih stvorenja. Haotičan, ali srećan neki svet, esencija su njegove ličnosti. S njim se uvek sve nekako završi sa smehom, čak i kad se slučajno dotakne politike ili obesmišljavanja umetnosti. Priča mi o filmu „Exit through the gift shop“: „Postoje razne teorije vezane za taj film, da li je to zaista Banksy i da li Mr Brainwash uopšte postoji, ali poruka filma je jasna, danas sve može biti prihvaćeno kao umetnost ako se ispromoviše na ubedljiv način. Uz  senzacionalizam i najveće smeće dobija vrednost i umetnički karakter.“ Ogledalo besmisla zaustavilo se u vremenu, pa ubode u oko i danas. Ali zato nam ostaje ovo drugo oko, zdravo, premda pomalo zrikavo. Trepće, škilji, beči se i raduje nekim obojenim zidovima.

Zadužio me koječime. Jednim oblačkom i jednim ljupkim čudovištem i jednim zidom, omiljenim i bez konkurencije. Raznim bojama, linijama, skicama, pričama… Podržao je neke detinjaste ideje, „mene je na budalaštine uvek lako nagovoriti!“. Vratio mi želju da crtam…