Kažu da kad nešto baš jako želiš, cela vasiona se uroti da to i dobiješ. A ja sam baš jako želela da ih uhvatim na delu!
Karađorđeva ulica, tamo pored Prohibicije, odmah iznad Mesta za ljubljenje, dve umetnice, tri kantice sa bojom, bela, crna, crvena, četke i četkice, četiri umazane ruke, jedna stolica za stizanje u visine, dva Nikona, jedan prst na gotovs za škljocanje, komšinica koja se raduje, ali u sebi, osmesi publike iz tramvaja, radoznali pogledi prolaznika, pas koji njuška kantice, fuj to!, sunce, pa oblaci, pa strepnja od kiše… Tako je otprilike izgledalo rađanje jednog novog Savamalca.

Novi stanar Karađorđeve 40 je Endangered Ghost Panda. Debeljuškast i tužan, sa srcolikim cvetom i praznim ramom, čeka sliku, kao što i Savamala čeka sunce, neki portret iz lepših vremena. Ugrožen, kao i zid koji krasi, odvažan, jer progovara umesto onih koji su ostali bez glasa i nade.

Panda je već osmi duh koji simbolizuje Savamalu, njene čari i njene probleme. Nastao je iz Barbarine i Tijanine mašte, pa potom izašao iz četkice.
To je njihova Kriška angažovanja za oživljavanje te gradske četvrti. I kriška kreativnosti. I kriška dizajna. I kriška arhitekture. I kriška radosti. I eto je cela torta!

Neplanirano sam sišla stanicu ranije, na Brankovom mostu, zato što je bilo sunčano, zato što sam ponela fotoaparat, zato što se Savamala po suncu najlepše slika, zato što je valjda trebalo da naletim na njih dve. Tih nekoliko sati koliko su crtale, koliko sam ih ja besomučno fotkala i svašta zapitkivala, doznala sam razne stvari o njihovom radu. I neke odlične trikove za bojenje ulice. Doznala sam i da vole da pišu i odgovaraju na pitanja. Zato dalju priču o Kriški ostavaljam njima, kroz moja pitanja i njihove odgovore, u jednom od narednih postova!