Tema uopšte nije presudna. Niti tehnika. Mora da prija oku. Toliko. Možda je laički i banalano, ali kad odem na izložbu navažniji kriterijum za sviđanje je da poželim bar jednu sliku da držim na svom zidu i gledam je svaki dan i u svim raspoloženjima.

Okrećem se oko sebe, još jednom pogledom prelećem zidove, pokušavam da odaberem omiljenu sliku, nema šanse, svaka je omiljena! Jer tema podilazi srcu, a boja i linija prijaju oku. Jer jednostavno ume. Pavle Cvijović je završio Akademiju lepih umetnosti „Brera“ u Milanu. A na beogradskim zidovima kao Master već godinama ostavlja svoj potpis. Prepoznaje se po uličnoj umetnosti sa elementima likovnog. Zato je i bilo sasvim očekivano da uđe u galeriju. Već je bio deo nekoliko grupnih izlaganja u  Srbiji i Italiji, a sinoć je u Galeriji 73 na Banovom Brdu otvorena i njegova samostalna i prodajna izložba „Stara naspram novih lica“.

Stara naspram novih lica

Staro vs novo je koncept koji povezuje temu, tehniku, poruku. Naslikao je srpske velikane, ali ne osvajače i vojskovođe, one koji su rušenjem i uništavanjem postizali krupna dela, već one koji su veliki u odnosu na svoju zaostavštinu u umetnosti ili nauci. One u čijem stvaralaštvu – reči, glasu, boji, otkriću, treba da se prepoznamo. Zato nas na ovoj izložbi stavlja lice u lice sa Nikolom Teslom, Mikom Antićem, Jovanom Jovanovićem Zmajem, Desankom Maksimović, Nadeždom Petrović, Isidorom Sekulić, Mihajlom Pupinom, Zoranom Radomilovićem, Tomom Zdravkovićem,  Ivanom Meštrovićem, Duškom Radovićem… „U poslednje vreme postalo je moderno da se veliča tuđe, a stidi svog“, priča Master. Zato je on u duhu pozitivnog patriotizama, uostalom i jedinog ispravnog, iz domaće istorije prosejao najinspirativnija lica. Pored svake slike stoji i opis lepog nasleđa, koje nam danas, svako na svoj način, oblikuje život.

Sudar dva vremena očigledan je i u predstavi znamenitih ličnosti. Preuzeti su iz minulih dana, a predstavljeni modernim tehnikama. Lica se probijaju kroz slojeve iscepanih papira, akrilnih poteza i nanosa spreja. Redosled nanošenja nije važan, a proces je beskonačan. Slike već godinu dana čekaju na izložbeni prostor, pa autor kaže, kad ih se zasiti, u prolazu doda poneku novu liniju. Na taj način dobije staru-novu sliku.

Lica je radio uz pomoć šablona. Neko je na izložbi prokomentarisao da su to najkvalitetniji šabloni urađeni kod nas. Zato što nisu jednostavni i prazni, već predstavljaju detaljnu i komplikovanu igru kontrasnih površina, slagalicu u kojoj se krije poznati lik, neko kome se divimo ili neko ko nam je ulepšao detinjstvo.

Dok palimo svetlo, šetamo Kalemegdanom ili slušamo jutarnji program… Ta lica „su deo nas iako možda nismo svesni njihove stvarne vrednosti“, navodi se u opisu izložbe. Postala su deo podrazumevane svakodnevice, pa ih od nje i ne odvajamo. Ali nije loše da nas neko s vremena na vreme podseti!