Negde u Amsterdamu…verovatno je sunčano, zato što je ovde kišno, Miona Stefanović vozi bicikl do iznajmljenog ateljea, lepi nežnu keramiku po holandskim fasadama, fotografiše bicikl(ov)e okićene cvećem…

Prvi put smo se srele početkom maja na Dorćolu, u podrum jedne zgrade koji je pretvoren u radionicu snova. Posvuda su kalupi, četkice, boje, šoljice, iguane, šareni rogovi, dečija lampa, jato ispečenih riba na sušenju, čekaju svoje šare i svoj zid, neki do kog se stiže najvišim merdevinama, daleko od ručica koje besno kidaju… I jedna čista stolica. Za mene. Priča mi i o svojim iskustvima, ovde i tamo, o planovima, o malenom ateljeu koji planira da iznajmi u Amsterdamu, o dnevnim projektima, o noćnim streetart akcijama, o vrednovanju umetnika i umetnosti danas.

Pre toga sretala sam je samo na zidovima. Najpre na zadnjem zidu PMF-a: keramičko jato ptica koje putuje u toplije krajeve. Kasnije smo Jasna i ja u Kralja Petra spasile ptičicu prekrivenu slojem kreča. Make up place sakrio se iza trafo stanice u Kneginje Ljubice, u Uličnoj galeriji izrasla je ikebana Beograd, moj grad, na uličnu tablu u Čika Ljubinoj sletela je jedna ptica koja voli reke i ušća. U međuvremenu počela je i opsesija Savamalom. I tamo se ugnezdilo nekoliko ptičica – na fasadu Kc Grada, Dvorištanceta i Magacina u Kraljevića Marka. Brankov most je stigao poslednji, baš dok je lila ona uporna junska kiša, kao slučajno – tri oblaka i kapljice.

„Na fakultetu sam pravila probe za neke glazure, nisam znala šta da radim sa njima, pa pošto su lepo ispale, odlučila sam da ih zalepim na zid, da i drugi vide. Kada sam rešila da to počnem malo smislenije da radim, postalo je teže, teže sam birala mesta i teže sam se odlučivala šta ću da lepim. Izabrala sam porcelan, jer je on beo, nežan, prefinjen, potpuna suprotnost od ulice. I izabrala sam ptice, koje će simbolično da sleću u zapostavljene „budžake“ i šapuću tajne, kao kada si mali, pa ti kažu – došla ptičica i šapnula. Do sada sam radila poruke lepog ponašanja: hvala, izvini, izvolite, pažnja, nežnost, ljubav; i ponešto iz opšte kulture: ko je pisao koju knjigu, formulu za petagorinu teoremu, glavne gradove… Na primer, na jesen sam napravila jato ptica koje odlaze u pravcu juga i pričaju o Seobama Miloša Crnjanskog. A prvog dana proleća zalepila sam venac od cveća u kome su bile laste, sa porukom: Vratile smo se. Mislim, nemam uvek plan šta i kako, nekada je dovoljno samo da bude lepo i da se neko obraduje kada vidi.“