Zavidim Banjaluci! Šesnaest metara u visinu i dvanaest u širinu, eto toliko!
Saznaj više
ZAŠTO CRTAŠ?
Odgovor nije toliko važan da bi nam se dopalo to što rade. Važan je eto da bi nam se u svojoj celovitosti dopalo još više.
Saznaj više
GRAFFITI OFFICE
Da me je neko pitao kako zamišljam savršen (radni) prostor, upravo bi tako izgledao…
Jer svi su tu! Resto. Njegov Džeki čuva dva stuba. Junk i plavi monster koji više zabavlja nego što straši. Kao protivteža odmah pored kezi se Pirosov id, onako da se koža ježi. Artez je posvuda. Fotografije njegovih murala podsetnik su na neka daleka putovanja. Weedzor je tik uz prozor, upotpunjava bučni pogled na Knez Mihailovu ulicu.
Saznaj više
STARA NASPRAM NOVIH LICA
Tema uopšte nije presudna. Niti tehnika. Mora da prija oku. Toliko. Možda je laički i banalano, ali kad odem na izložbu navažniji kriterijum za sviđanje je da poželim bar jednu sliku da držim na svom zidu i gledam je svaki dan i u svim raspoloženjima.
ROĐENDAN
Ne volim rođendanske grafite. Zato što su naručeni. Zato što su kliše. Svi su pod prozorom i uvek je tu neki Tweety sa poklončićem. Onda se pojavi Jelena Jelačić. I rasturi moje generalizacije. Lokacija, crtež, kvalitet, posvećenost… Sveže i hrabro i lepo i svemirski… Ne znam Minu, al mnogo joj zavidim! :)
Saznaj više
NA ZIDU KAŽEM SVE ŠTO NE ZNAM KAKO IZGOVORIT
Tramvajem broj 14 stigli smo do Flevoparka. To je poslednja stanica. I to je početak nesagledive graffiti galerije. Poster i Junk smeštaju se na jedan od prvih stubova koji nose veliki most. Postavka, filovanje, detalji, outline, pozadina… slika je polako izranjala iz betona. Slučajni performans za česte bicikliste i ponekog pešaka koji se sklanja od kiše.
Saznaj više
A PLACE BEYOND BELIEF
Kad se trajektom sa Centralne stanice prelazi u severni deo grada piše „A place beyond belief“. I zaista, Amsterdam je grad-san. Jer…
Saznaj više
NAPOSLETKU, ZAVOLELI SMO SE
Pariz. Lep je. Neosporno. Ali stvarnost se sudarila sa idejom koju su oblikovale Ratatouille i Amelie ušuškane slatkaste scenografije, te sam umesto toga naišla na džina koji je hteo da me proguta. Bulevari, trgovi, parkovi, podzemlje, zgrade, spomenici, redovi, cene… Sve je veliko. Najveće. Nesavladivo. Vrtoglavo. Pa uživanje začas zameni panika. Pretvori se u zamorno guranje sa kosookom armijom selfie zavisnika pred svim tim slavnim betonom, staklom, metalom… nametnutim dokazima da smo zaista u Gradu svetlosti. Ali, ironično valjda, baš zato što je toliko naporno ogroman, u njemu ima radosti za svakolike duše. Na njih se nabasa ili vam ih lokalac otkrije (hvala, Matija!). Jer ne mogu da zamislim slučajnost koja bi me odvela na In Situ Art Festival.
Saznaj više