Kako da uđem u novu godinu nego uz malo vatrometa. Piros!

Na početku godine svi nešto popisuju: blistave uspehe, važne odluke, velike želje, planove, čvrsta ili pusta obećanja samima sebi… I mi smo napravili spisak. Pet zidova sa najboljom pričom. „Uf, kojih pet?“ A onda je počeo da vrti fotografije radova i ispostavilo se da svaki ima neki vredan kontekst. „I mora li taj diktafon?“ Dva minuta ustezanja, a onda priči nikad kraja!

Visoka škola likovnih i primenjenih umetnosti, Beograd

– Taj zid mi je važan zbog više priča. Prvo, tek sam došao u Beograd i počeo da se probijam na sceni. Crtao sam ispred fakulteta i tako sam obeležio svoj boravak tu. U školi su podržavali to što radim. Dozvoljavali su mi svuda da crtam. Zanimljivo je i kako sam došao do materijala za taj zid. Mesecima sam ga skupljao radeći različite poslove. Od jednog posla sam sačuvao valjak, od sledećeg pola kante kreča… Došao sam sa konkretnom skicom, što je retkost, uglavnom dajem prioritet potrebi da crtam, a ne tome šta ću crtati. Ovog puta sam imao ideju da prolaznicima malo približim slova. Kombinovao sam ih sa karakterom, jer ljudima je obično uočljivija ilustracija.

Napuštena kuća na Vračaru, sada već i srušena, umesto nje podignuta je zgrada

– Na takvim mestima se opuštenije radi, niko ne pravi problem. A imaju neku svoju dušu, neki svoj rustični šmek. Volim da u njima puknem bombu boja, da ih na taj način osvežim. Uvek mi se sviđalo da eksperimentišem kako sa tehnikama tako i sa podlogama. Ne volim ravne površine, već reljefe. Ovde sam se igrao s tim ’ugrizom’ na zidu, pa sam gricnuo i slovo. Kolorit je možda oskudan, ali što se stila tiče, smatram da mi je ovo jedan od uspešnijih radova.

Graffiti shop, Beograd

– Ovaj rad mi je drag iako se ne nalazi na ulici. Tada je otvoren jedan od prvih graffiti šopova kod nas. Hteo sam da prikažem svoje viđenje grafita. Tu je vatrica kao bunt, New York cap koji simboliše istoriju grafita, ruka koja crta, cvet kao simbol nečega lepog… I tu je ćošak. Volim ćoškove, jer se u njima dobro dočara treća dimenzija. U tim uglovima može da se igra sa perspektivom, rad može da oživi, da izađe iz zida.

xStatic festival, Split

– Prvi put sam izašao iz zemlje na osnovu toga što radim. To je bilo vreme My Space-a. Stiže mi poruka da li sam zainteresovan da dođem na festival u Split. Tada mi je bilo nepojmljivo da bih mogao da učestvujem na nekom festivalu u Beogradu, a kamoli van zemlje. Pristao sam. Poslali su mi nekoliko pitanja, bilo im je potrebno za sajt. Pogledao sam i ostale intervjue, a ono sve najveća imena u svetu grafita, crtači koje nisam sanjao da ću ikada sresti. Bilo je toliko neverovatno da sam mislio kako se neko šali sa mnom. Dolazimo Brada i ja u Split, kasnimo, omašimo ulicu, trčimo zadihani, samo nas čekaju, ulećemo u autobus, sedamo, u trenutku se osvrnemo, a iza nas svi ti ljudi! Sledećeg dana smo crtali. Ja sam dao sve od sebe, radio sam konekciju slike i slova. Tu je šibica koja je usko povezana sa mojim nadimkom, ilustrovani simbol slobode, kreativnosti. I naravno, tu je džamutka, moj vodič, moj drugi potpis, kombinacija ptice koja je simbol slobode i pčelice koja je najvrednije biće.

– Sviđalo mi se da crtam te, kako ih ti zoveš, veštice. Sviđao mi se način kako pomoću njih prenosim energiju. Sve do jednog trenutka. Deda mi je preminuo, izašao sam napolje i počeo da crtam, bez skice i ideje, samo sam krenuo da prenosim na zid ono što osećam. Radio sam 3d, lik je izlazio iz zida. Nemam fotografiju tog rada, ali je u u sličnom maniru kao ova ilustracija. U jednom trenutku tuda je prolazila majka sa detetom. Dete je počelo da plače i vrišti od straha, nije smelo da uđe u zgradu. Tek tada sam se i ja odvojio od zida i pogledao bolje šta sam napravio. Kada sam shvatio kakvu sam emociju izazvao kod malog deteta, i sam sam se uplašio. Uzeo sam kreč i prefarbao rad. Tad sam prestao to da crtam. Počeo sam da radim satove, jer me vreme stalno proganja. Nikad nemam vremena i uvek kasnim!