Festival Rekonstrukcija trajao je od 6. do 8. septembra i u tom periodu Beograđani su dobili dvodnevnu zabavu na ulici, Dorćol sedam murala, od kojih se dva protežu na šest spratova, a zid dvorišta OŠ „Kralj Petar I“ grafite celom dužinom i visinom. Ali da ne bih zvučala kao neki dnevni portal, umesto nizanja brojki i nabrajanja imena (jer to sve već jasno i glasno stoji na sajtu festivala), odlučila sam da izdvojim one trenutke po kojima ću ja pamtiti Rekonstrukciju.

Idemo redom. Sasvim očekivano, trenutak #1 jeste samo otvaranje festivala i tribina „Umetnost je na ulici – 20 godina kasnije“ na kojoj Nikola Radojčić (Negre) u kontekstu priče kako je nekada izgledalo crtanje, a kako danas, opisuje skorašnji odlazak u grafitti shop: „Dolazim ja tamo, a ono po pedest nijansi od svake boje, kapica koliko hoćeš, i onda te još Džest pita – hoćeš li da ti promućkam boje. Postoji sprava koja to radi! Pa danas crtač ne mora ništa da radi, sprejevi crtaju sami!“ Cela priča dobija još više smisla posle saznanja da su se sprejevi u njegovo vreme kupovali na Buvljaku.

Posle tribine, fešta povodom otvaranja festivala preselila se iz Parobroda u kafe bar 16 u Cetinjskoj. Na tom putu dešava se trenutak #2. Prilazi mi Sanja Stojković (Tifani Rubi) i bez upoznavanja krećemo u priču kao da se oduvek znamo. Sanja je kralj spontanosti, živi na relaciji Beograd–Rijeka–Zagreb, zna sve o džinu, ima sedam kimona, crta nadrealne pejzaže po zidovima, a zatim ih prenosi na tkaninu.

Pick of the Week

Rekonstrukcija će mi pre svega ostati u pamćenju kao prilika da upoznam umetnike koje sam do tada mogla da volim samo preko društvenih mreža. Julietta XLF i njene devojčice bile su ljubav na prvi pogled još kad sam otkrila da me Instagram Explore Feed zna u dušu, pa sam skrolujući ga naišla i na nju. Španska street art scena je, pa bar što se mog osećaja za lepo tiče, jedna od najboljih na svetu. Ne bi bilo greške da je kogod odatle došao na festival. Ali Julietta! To je kao da je mene neko pitao čiji mural želim u svom gradu. Posle nekoliko godina urednog tapkanja srca na njene postove, danas je među njima i mural iz Beograda. I to ne bilo kakav. Kaže da nikad nije čula za nju, ali što se mene tiče, crtala je glavom i bradom princezu Mononoke.
Julija ne voli intervjue, pa evo šta sam doznala o njoj iz kežual ćaskanja. Ona je tough girl, njen karakter nema veze sa slatkoćama koje crta, a crta ih balansa radi. Pored crtanja voli penjanje, bord, ples na svili i trapezu. Ne gleda drame, kaže već ih je previše u životu, ali zato obožava naučnu fantastiku. U Beogradu je prvi put bila pre osamnaest godina. Dan posle festivala crtala je na Zemunskom keju. Po kiši.

Pa onda ono kad sam mami poslala na Viber fotke Julijinog, Wuperovog i Sebasovog murala, a dobila odgovor: „Murali su baš lepi, ali što mi šalješ sliku automobila?“. Sebas je bog otac realizma. I sigurna sam da će većina ljudi kada prođe pored njegovog murala, pomisliti da je to retro bilbord za yugo 45. Prvi put je bio u Beogradu 2015. godine i od tada se dobar deo njegovog stvaralaštva temelji na ex-yu motivima.

Rekonstrukcija je bila i dobar podsetnik zašto volim Kriške, Tijanine punačke, a lepršave ženice u pilates pozama i Barbarine istetovirane sirene.

238 months later

Centralno mesto festivala bilo je školsko dvorište OŠ „Kralj Petar I“ u kom se dešavao jam United colors of Belgrade Vol 3 powered by Paint Kartel kao omaž prvom graffiti okupljanju u Beogradu koje se odigralo baš na tom mestu pre 20 godina, odnosno 238 meseci, kako su na svom radu napisali Negre i Sub Zero.
Poseban trenutak bila je i nedelja veče u tom dvorištu: muzika, žamor, polumrak i samo zid išaran raznoraznim stilovima – pod reflektorima. Filmski kraj! Jer go big or go home!