Svako putovanje ima svoje mirise, zvukove, ukuse i boje. A neka imaju i više od toga.
Artez: Hoćeš za vikend sa Wuperom i sa mnom kod Sleša u Vranje?
Do sada sam naučila da su najbolje stvari u životu uvek neplanirane.
Vranje ću pamtiti po bojama kojekuda – u koferu, na policama, rukama, farmerkama, zidovima, po miholjskom suncu i kratkim rukavima, najviše po smehu za koji su krivci Artez, Sles Nnm i Wuper. Naravno, i po laganom doručku na pijaci kod „Mrkelu“: punjena pljeskavica i kisela voda – u zavisnosti od žeđi od 5 do 50 dinara.

Prelazimo potez od Slešove kuće do pijace, pokazuje nam svoju galeriju na otvorenom. U povratku pravimo pauzu u galeriji Narodnog univerziteta, ista priča, samo ovog puta zaustavljena na platnima i fotografijama, grafiti pozajmljeni od ulice.

A onda krećemo na kratak put do Vranjske Banje i jednog nesuđenog hotela podignutog na bezdanu, sobe bez vrata i prozora, hodnici, stepeništa, otvori za liftove, cevi u kojima se kiseli kišnica, terase, pa čak i žardinjere obrasle slučajnim travkama…ogroman beton izbrušen tek bojama crtača.
Izabrali su da iscrtaju dobro osunčanu prostoriju sa izlazom na centralni balkon, sa kojeg se pogled gubi u beskonačnoj šumi, savršene kulise za buđenje zidova. Skice, dogovoranja, prvi potezi, njihova samouverenost, jer znaju dobro tu igru, moja strepnja kako će ispasti, jer prvi put pratim nastajanje grafita od početka do kraja. A ispalo je najbolje!
Tri različita stila, povezana finim nijansama boja i pokreta. Wuperova isprepletena slova u zemljanim tonovima na jednom zidu, na drugom Artezov foto-portret Nemca u koji se ugradio deo Slešovog potpisa.
I tako nekih pet sati…
I dve neprospavane noći u vozovima.
Umor i sreća vode mrtvu trku.

ps. Konačan izgled murala prekrila je noć… Ko prvi ode da se banja :) nek se javi!