Izašla je prva knjiga o beogradskoj uličnoj umetnosti – Street art Belgrade. Odavno se tako nešto čeka. Dve korice, a između njih nebrušeni Beograd.

Autor knjige „Street art Belgrade“ je fotograf Aleksandar Đorđević koji već nekoliko godina popisuje zidove prestonice na svom sajtu. Radi to oslobođen suvišnih predznanja kojima se hrane predrasude. Radi to iskreno. I iscrpno. Mislim da zato jedna ovakva knjiga nije mogla da dobije boljeg potpisnika. A ja sagovornika.

Kako izgleda tvoja šetnja beogradskim ulicama? Jesi li se sapleo nekad zbog nekog grafita?

Gledam levo i desno, podižem pogled, zagledam zidove… Najveću opasnost predstavljaju bandere, ali srećom do sada nije bilo težih telesnih povreda. Često provodim sate i sate šetajući beogradskim ulicama, pogotovo kad je lepo vreme, a ljubav prema uličnoj umetnost javila se kao logična posledica tih lutanja.

Sećaš li se zida koji je u tebi pokrenuo interesovanje za uličnu umetnost?

Bio je to berlinski zid osamdesetih godina. Sa jedne strane nalazile su se osmtračnice, mitraljezi, minska polja i bodljikava žica, a sa druge šareni zidovi, sloboda, život.

Kako si došao na ideju da ukoričiš svoju arhivu šarenih beogradskih zidova? I koliko je bilo komplikovano? Imamo li dobar izgovor mi koji već godinama samo kukamo da tako nešto treba da se uradi?

Pre tri godine u Mikser hausu organizovao sam izložbu fotografija beogradskih grafita. Pozitivna reakcija posetilaca dovela je do toga da se rodi ideja o knjizi. Najteži deo posla bio je napraviti selekciju radova. Arhivu od 7.000 fotografija grafita trebalo je suziti na izbor od 500 slika. Ceo proces izrade knjige trajao je oko šest meseci i kad se sad osvrnem unazad mogu da zaključim – uopšte nije bilo lako.

Ova knjiga je jedan ozbiljan dokument. Njena najveća vrednost je, rekla bih, to što nepristrasnim okom tj. objektivom ovekovečava ulicu onakvu kakva zaista jeste – i lepa i ružna i vickasta… Da li je bilo teško ostati estetski neizbirljiv ili je baš u tome čar – prikazati uličnu umetnost u svojoj celovitosti?

Najteže je bilo naći balans između toga šta se meni sviđa i svega onoga što je vidljivo na ulici, a bez čega knjiga ne bi bila objektivan prikaz grada. U tome su mi dosta pomogli izdavači Komshe, ali i ljudi koji se bave uličnom umetnošću i prate beogradsku scenu.

Možeš li ispričati nešto o neobičnom imenovanju poglavlja u knjizi?

Dvoumili smo se da li da radove podelimo po stilovima ili po delovima grada u kojima se nalaze. Naposletku došli smo na ideju da ih kategorišemo prema tematici, tačnije emocijama koje bude kod onoga ko ih posmatra, a to su: radost, tuga, ljubav, snaga, mudrost i slava. Smatram da upravo to knjizi daje dinamiku, a čitaocu daje mogućnost ili da se sa našom podelom složi ili da sam pronađe svoju interpretaciju.

Ono što posebno ohrabruje jeste to što i pored svekolikog online sadržaja ipak postoji veliko interesovanje za ovu knjigu. Dok je bila još u fazi izrade jesi li razmišljao o tome ko će je sve držati u rukama?

U početku sam verovao da će knjiga biti zanimljiva užem krugu ljudi koji prate grafite i uličnu umetnost. Međutim, ispostavilo se da postoji mnogo šire interesovanje. A upravo nam je to i bio cilj – da popularizujemo celu priču i da što više ljudi vidi radove umetnika sa beogradskih ulica.

Ako želite da listate, mirišete, grlite, ponesete kući… ovu knjigu, možete to da uradite sutra u 20h na promociji u Mikseru. A zatim i u skoro svakoj knjižari u gradu!