Pariz. Lep je. Neosporno. Ali stvarnost se sudarila sa idejom koju su oblikovale Ratatouille i Amelie ušuškane slatkaste scenografije, te sam umesto toga naišla na džina koji je hteo da me proguta. Bulevari, trgovi, parkovi, podzemlje, zgrade, spomenici, redovi, cene… Sve je veliko. Najveće. Nesavladivo. Vrtoglavo. Pa uživanje začas zameni panika. Pretvori se u zamorno guranje sa kosookom armijom selfie zavisnika pred svim tim slavnim betonom, staklom, metalom… nametnutim dokazima da smo zaista u Gradu svetlosti. Ali, ironično valjda, baš zato što je toliko naporno ogroman, u njemu ima radosti za svakolike duše. Na njih se nabasa ili vam ih lokalac otkrije (hvala, Matija!). Jer ne mogu da zamislim slučajnost koja bi me odvela na In Situ Art Festival. Saznaj više →