Moj prvi stensil. Pošto se već upuštam u priču o uličnoj umetnosti, red je bio da i sama ostavim neki trag na asfaltu. Maja i ja, Kosančićev venac, april, 30 stepeni ukradenih od leta, A3 120-gramski papir sa natpisom „Stih na asfaltu“, sprej umesto „i“, srce umesto tačke, dva para ruku na smenu, jedan par makazica za nokte, jedan sprej – crveni – ženski i ljubavni i na radost. I ushićenje! Srazmerno našem amaterizmu, koje sigurno bode oči onome ko je pročitao prethodnu rečenicu. No kad se taj trn iz oka izvadi, ostaju stihovi. Neki su izbledeli pod gumama savamalskog saobraćaja, neki su se utopili u moru drugih reči na zidu u Mostarskoj ulici, ali svi i dalje blistaju na fotografijama.