16. februar, rođendan, crtanje, druženje… Kašnjenje kupljeno velikom milkom. Dok vučem Wupera za uši starija gospođa prolazi i gunđa „Eh, nekad se za to žvrljanje dobijala kazna, a danas čokolada!“

Stižem do zida, nije teško naći ga, nalazi se u centru grada, a i pola Inđije se sjatilo ispred. Stižem taman pred kraj crtanja. Dva matorca, iz kafane ispala: „Šta to radite momci? Jesu to tapeti? Crtež?!!!“ i onda u krug „ovo je nemoguće, ovo je nerealno, ovo je nemoguće!“. Videla sam ranije i skicu i preview na Instagramu, ali… Stajem pred rad, malecka spram zida koji je prekrio i preostaje mi samo da se složim sa pijancima –  stvarno je nemoguće!

Wuper nije zadovoljan iz prve. Doznala sam da je to tradicionalno durenje pred kraj crtanja. A onda izvlači i poslednje linije, roze, neonske, cakleće, kojima je zatrouglastio priču. Udaljava se od zida, približava, merka ga u staklu zgrade s druge strane ulice: „Pa nismo ovo loše uradili!“.

„Šta tu piše?, Šta vam to znači?“, prolaznici na smenu zapitkuju. Upoznala sam ga letos kad je crtao u Vranjskoj Banji. I shvatila sam još tada da ne treba juriti značenje. Nije mi bilo jasno šta to skicira, nekakav haos prepletenih linija. Bilo mi je zadivljujuće kako je uopšte preneo taj zapetljani rukopis na zid. Kad je završio, razumela sam – lepo je. I to je dovoljno.