Linija 88, zgrada Bigza, jedna ljuta devojčica sa naoštrenim očnjacima, ujeda!, malo dalje još jedna, zbunjena, rumena, sa punđom na vrh glave, u nastavku jedna sa pink frizurom, pa jedna plavuša, crvena mašna i crveni tilak, onda brineta na trafo stanici, i cela armija u Paštrovićevoj… Zui je bila svuda! Hipodrom, Brankov most, okretnica dvojke kod Kalemegdana, Dorćol, put kao Pančevcu, Novi Beograd…
Nemoguće je bilo ne zaljubiti se!

Na koga se ljuti, zbog čega se mršti, zašto rumeni…? Kad se već namnožilo previše sumanutih teorija ko bi Zui mogao/mogla da bude, putevi su nam se nekako sami ukrstili. I eto nas na kafici, u šetnji po Dorćolu, na novinskim stranama… I konačno na blogu! U sećanje na neke grafite skrivene u slojevima svežeg kreča i boje.

Kada je nastala prva Zui?

Moj prvi crtež je nastao marta 2010. Podstakao me jedan prijatelj koji takođe crta. Na njegovu inicijativu prenela sam svoje devojčice sa papira na zid. Prva je bila presmešna, kao da se istopila. Skroz se izobličila od boje koja je curela na sve strane.

Ne pravi skice i planove, jer crta da bi dala oduška trenutnom raspoloženju. Kada se umori od učenja, spakuje boje, prve koje joj padnu pod ruku, stavi šeširić i krene u potragu za zidom kojem će pokloniti novo lice.

Ko su devojčice sa tvojih crteža i šta nam one poručuju?

Devojčice koje crtam su moja infantilna projekcija. One su tu da podele moje emocije sa prolaznicima na najiskreniji način, kao što to rade deca. Smeju se, plaču, a neke su čak i zle… Sve u zavisnosti od toga kako sam se ja tog dana osećala.

Kako biraš zid na kojem ćeš ostaviti svoju poruku?

Biram ga na osnovu svoje svakodnevne maršrute, u delovima grada kroz koje često prolazim ili sam nekada prolazila. Na taj način grafitom obeležavam mesta koja meni nešto znače.

Da li si nekada imala neprilike zbog crtanja?

Bilo ih je više – od padanja sa nepristupačnih zidova, preko opomena policije i oduzimanja boje, pa do negativnih komentara prolaznika. Najneverovatnija situacija je bila kada me je stariji stanar jedne obližnje zgrade gađao iz praćke. Uprkos tom malom ratu, grafit sam uspešno nacrtala i posvetila ga baš „matorom“.

Prošlo je tri godine otkako je Zui podelila sa Beogradom svoj prvi grafit. Revnosno je nastavila da ih gomila. Neki su davno prekrečeni, neki „pregaženi“ tuđim radovima, nekima je jednostavno vreme došlo glave.

Kako se osećaš kada znaš da je tvoj rad u milosti i nemilosti vremena?

Prihvatiš sve to i uživaš u svojoj umetnosti dokle god je ima na zidovima!